Pročitah ovo negdje. I ostade sa mnom u zapećku sve do sada. Kako su zanimljivi različiti doživljaji oproštaja, a put do njega dug. I klimav, i klizav, vijugav, korak naprijed, nazad dva...Cijeli set emocija, avantura, okolnosti, slučajnosti, života. Neki ljudi i situacije ne zaslužuju oproštaj i oni se ne stavljaju u tu fioku, samo više ne upravljaju vašim životom i to je dovoljno. Ništa više i ništa manje. Negdje na samom početku svog puta slično sam pisala: Ma opraštam sve, okej je, nisu znali bolje. U konačnom to jeste tačno ali kako preko ljutnje, tuge, očaja, vriska? Tu su bili raznorazni medijumi koji bi onako ubjedljivo, nadmoćno, božanski govorili: ,,Idi i oprosti, biće kasno, takve ćeš rakčine zaraditi, idi, grli, voli, plači sa tim ljudima." Ne ide to tako. Jer kako i sam naslov kaže, taj oproštaj će doći, baš onda kada od emocionalnih reakcija ne ostane baš ništa osim svjesnosti, suočavanja, gledanja u oči koje kažu, vidim vas ovdje i sada, baš onakve kakvi jeste jer vidim sebe baš onakvu kakva jesam u ovom trenutku. I na toj ravni, sve drugo prestaje da postoji i mi smo OKEJ.